Koža u kojoj živim
Akne, bubuljice, mitiseri, ožiljci, fleke… Ne zvuči kao koža iz snova, zar ne? A šta zapravo podrazumeva stanje kože kojem svi težimo? Potpuno čisto lice, bez teksture, bez presijavanja, bez i najmanje nepravilnosti? E pa dragi moji, hate to break it to you, ali to će vrlo verovatno i ostati samo san. Ali, ako je već tako, kako smo onda došli u stanje uma gde nas društvo postavlja na stub srama zbog nečega što nije u našim rukama? Zbog nečega nama nedostižnog? Negativna zastupljenost (ili nedostatak iste) može ljude da dovede u situaciju da se osećaju marginalizovano – kao da svojim nesavršenostima previše odudaraju od ostatka društva i samim tim se javlja osećaj neprihvaćenosti, usamljenosti i manjka ljubavi. Ta osećanja mogu da izazovu depresiju i anksioznost ili čak da se manifestuju kao fizički simptomi, sa mnogo većim posledicama od samih akni. A ne biste ni verovali koliko je sve to usko povezano. Lečenje kože može da pomogne tvom mentalnom zdravlju, ali isto tako, briga o mentalnom zdravlju istovremeno može da pomogne tvojoj koži. Zastupljenost i preoblikovanje percepcije može da pomogne podsećanjem da su ljudi mnogo više od svojih akni.
Koža u kojoj živiš nije samo ono što se percipira spolja. Ona je mnogo više od toga. Ona je tvoj štit i dom svih tvojih emocija, snaga, teško preživljenih trenutaka i nepovratno prolivenih suza. Ona je skup svih tvojih ožiljaka, svake zauvek upamćene akne koja sa sobom donosi novu priču, novu borbu i nova osećanja. Tvoje akne nisu ogledalo tebe, tvog karaktera i tvoje životne priče. One su samo privremeni deo tebe, nešto što ne treba da prikrivaš puderom i filterima, nešto zbog čega ne treba da se osećaš manje vrednom/im. Nešto što će proći. Ej, proći će. I samo mali podsetnik - lice puno akni te nikako ne čini ružnom/im, već to čini srce ispunjeno mržnjom.
I znam koliko je teško. Veruj mi, znam. Koliko je težak svaki pogled u ogledalo i po automatizmu oči pune suza, svaki uperen prst i pitanje „Šta ti je to na licu?“, svako nerazumevanje i neprihvatanje da je tvoja koža bolesna i da to nisu samo bubuljice prouzrokovane, po njihovom „stručnom“ mišljenju, lošom ličnom higijenom. Svaki bolom ispunjen dodir po sopstvenom licu koje ne osećaš kao svoje i svaka emocija koja se krije iza te visoko podignute fasade koja nije naišla na razumevanje.
I za kraj, ne zaboravi - akne nisu nešto čega treba da se stidimo i što moramo da skrivamo. One su prirodne, normalne, i u nekom trenutku života ih ima svako od nas. Unikatan recept na putu ka izlečenju nažalost ne postoji. Jedan savet? Strpljenje. Znam da je teško. I da je to poslednje što imaš i što želiš da čuješ. I da želiš sve, sad i odmah. Kapiram i da boli nepravda i da ljudi koji nisu hodali u tvojim cipelama nikada neće razumeti. Kapiram i strah, čak i kad ozdraviš. Svaka nova, pa čak i najsitnija bubuljica sa sobom unosi nemir i pomera te iz tvog, sada već nadam se, naučenog na prihvatanje, selfa. Ali, znaš kako. Je**š akne. I bubuljice. I sve što čini da se osećaš kao da koža u kojoj živiš nije tvoja. Tvoja je. I proći će. Adekvatna terapija, redovna poseta dermatologu (ne kozmetičaru) i strpljenje i tvoj put će se završiti svetlije nego što misliš. Zato ne brini i pokaži svetu svoju kožu bez skrivanja. Bez straha. Svet će te videti onakvom/im kakvom/im mu se sam/a predstaviš. Ukoliko svoju manu poneseš ponosno, bez skrivanja i nesigurnosti, to će biti jače od bilo kog uperenog prsta od strane društva. I upamti, najbitnije je ono što nosiš u sebi. Sve će proći. Ali duša, obraz i ono što je dobro, ostaje zauvek.
